A kada više odavno nemate 15 godina, mora da se pojavi nešto poprilično veliko i uzbudljivo da biste se tako osećali. Za mene, to su uspela četvorica mladića s američkog juga. Propovednikova deca su svojim prvim albumima Youth and Young Manhood (2003.) i Aha Shake Heartbreak (2004.) uneli neverovatnu količinu sveže energije na učmalu, dekadentnu scenu i vratili zdrav, čvrst rock zvuk na velika vrata.
Singlovi "Molly’s Chambers", "California Waiting", "The Bucket", "Red Morning Light" su odlično prošli na top listama, i u tom prvom vrtoglavom uzletu malo je nedostajalo da ih čuje i srpska publika, obično uskraćena za bendove u usponu. Na žalost, povreda bubnjara sprečila ih je da dođu na EXIT, ali su srpski fanovi umeli da se oduže svojim novim idolima (pozdrav g. Rajinu).
Uprkos  gotovo zapuštenom imidžu neo hipika s početka 70.-ih, poput rock mastodonta tipa Allman Brothers Banda, nimalo se ne uklopivši u opšti trend upeglanih zvezda u dizajnerskoj odeći, postali su priznati, prihvaćeni, popularni. Svuda. Osim na jednom mestu. Mestu koje im je najviše značilo. Amerika nije prihvatila svoje nove heroje, možda baš zato su zauzeli anti komformistički, previše opušten stav. Možda zato što su pravili muziku koja je previše “mirisala” na prošlost, a deca Fejsbuka se za istu nisu baš previše interesovala. Nakon "Because of the Times", usledio je album Only by the Night (2008.). Napravljen  kao po receptu – doneo im je sve ono o čemu su sanjali – stadione, milione novih fanova, finansijski uspeh, i priznanje u domovini, mada je izazvao podeljene reakcije kritike. Imidž zapuštenih gradskih kauboja zamenjen je daleko neupadljivijim i urednijim izgledom. Ideali iz mladosti ustuknuli su pred pragmatizmom zrelosti. Koliko god komercijalan, album je posedovao prelepe "Closer", "Crawl", "Notion", zašto da ne, i "Sex on Fire". Uostalom, zašto se gnušati velikih rock himni, zar nije već bilo vreme da neko napravi jednu?
Kings of Leon su uspeli da se održe na vrlo tankoj žici, i iako su očigledno napravili određene kompromise, nisu napustili osnovne ideje u stvaranju muzike. A onda su se suočili sa pitanjem: kako dalje? I zaista, ako napraviš "Sex on Fire", to pitanje užasno dobija na specifičnoj težini. I napravili su "Come Around Sundown" (2010.) A baš su mogli malo da sačekaju. Očigledan pritisak pod kojim su bili, a koji su pokušali da anuliraju “Baš nas briga, mi smo umetnici” stavom, ipak je uzeo danak.  
Na određen način, ploča se nastavlja na Only by the Night, ("Revelry", "I want you"), usporenog tempa, sa više country i blues deonica. Ali, ono tle kojim su ranije suvereno vladali – spore, blues/rock sanjive, spore teme,  više ne predstavljaju tako lak zadatak za Followille. Kao da su želeli da pokažu da ih ogromna slava nije promenila, nije uticala na viđenje muzike, rasplinuli su se u prevelikoj želji da budu obični, jednostavni, i stvorili neprimetnu ploču bez upečatljivih pesama, osim, eventualno, početne "The End", zatim "Back Down South", ili "Pyro", koje bi po snazi ili zanimljivosti mogle da podsete na ranije radove.
Sama atmosfera je zanimljiva - vratili su se zvukom u rodni Tenesi, istražujući bogato južnjačko nasleđe. Međutim, ideje se ne razvijaju ni u jednom posebnom smeru, pesme vas ostavljaju relativno ravnodušnim, ne izazivaju posebnu emociju ili interesovanje. Moguće je da su KOL pomalo umorni od svega, možda i od samih sebe. Pokušavaju da zvuče ozbiljno i zrelo,  uspevaju  u tome povremeno, ali, prosto, nedostaje istinska inspiracija. Breme koje sada nose je neuporedivo veće nego pre samo 2 godine. Ignorisanjem istog, nisu uspeli ništa posebno da postignu. Dokazali su šta su hteli, afirmisali su se, zauzeli mesto koje im pripada, I sada je očigledno potrebno malo promišljanja I energije da krenu dalje.  
Dakle, hajde, momci, potrebni su mi ti leptirići.

biljana buljugiĆ